Liberalno demokratska partija Voždovac

Данас нам је наметнуто као битније шта ће бити са „Косовом“, него шта ће бити са „Србијом без Косова“

Шта ће бити с' Косовом?

Питање статуса Косова је старије од једног средњошколца. Полемише се ком старосном добу припада (Титов потомак?). Косово је годинама све више измицало из руку српске престонице. Ко год да је из престонице „дириговао“, проблем није решио (немогућност доласка до компромиса у преговорима? неуспешна политика? улога Запада у одлагању проналаска решења? „нерешавање ситуације“, тј. стављање овог питања у први план, као најважније питање нашег народа овог времена, и коришћење ситуације на свакодневном политичком плану за придобијање гласова?). Косово – питање свих питања. Данас нам је наметнуто као битније шта ће бити са Косовом, него шта ће бити са Србијом без Косова.

Политичким беседништвом у борби за Косово

Последње две деценије скакутања на бини; истицање парола, слика живих вођа и призивање оних мртвих у помоћ; драња за говорницом; „бацања“ масе у транс; пружање и добијање плебисцитарне подршке; излива емоција; величање русофила и „патриота“; прозивање „издајицама“ оне другачијег мишљења; државне дириговане пропаганде кроз медије...и по који позив на мир(рат).

„Битка за Косово“ – Ушће, 18. новембар 1988. године

„Битку за Косово ми ћемо добити без обзира на препреке које нам се постављају у земљи и ван њe"

- Слободан Милошевић
председник Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије

Бујица незадовољства. Експанзија албанског шовинизма и сепаратизма. Буђење српске националне свести. Немоћан је био „револуционарни јогурт“. Талас „српства“ од око милион људи (како је објавила ТВ „Београд“) или неколико стотина хиљада, присуствовало је овом државном митингу и подржало нашег харизматског националног вођу. Био је ово митинг за јединствену Србију, митинг против аутономије Војводине и Косова – митинг подршке „нашем председнику“. „Тол'ка колка је Србија, мора да остане и таква ће и да остане“ (С. Милошевић). Лажна подела на „пријатеље и непријатеље отаџбине“. Прича о непроменљивости граница. „... А да битку за овај народ добија, знају и турски и немачки освајачи“ (С.Милошевић).

Наша историја ову годину памти као „годину у којој нам се догодио народ“.

„Опет смо у биткама и пред биткама...“ – Газиместан, 28. јун 1989. године

„У време када се одиграла ова знаменита историјска битка на Косову, људи су били загледани у звезде чекајући од њих помоћ. Данас, шест векова касније, поново су загледани у звезде чекајући да их освоје“

- Слободан Милошевић

Косово поље – „срце Србије“. Шест векова након Косовске битке. Србија новим Уставом укида границе и државност покрајинама, а до тада је Косово практично било „држава у држави“. Прослава на Видовдан. Око два милиона људи (извор „Политика“). „Митинг над митинзима“. Врхунац манипулације јавности медијима. Да ли је и овај митинг „спонтан“ као претходни? Место „случајног“ сусрета људи је магично, јер „једног човека“ претвара у „људе“. Неки су пристигли из земаља Европе, Аустралије, САД-а. Социјалисти раднике својих фирми „пакују“ у аутобусе и...на путић. Са све транспарентима. „Њему“ засметало толико слика у којима види само себе па је упутио „апел народу“ јер, сркомно рекавши, „такав вид подршке превише истиче улогу појединца“. Централни говор одржан тада, како се данас сматра у земљама Западне Европе и САД-у, носилац је Милошевићеве тежње да Србију прошири ка западу. „Србија, као што вам је познато, нема претензија на територије других република“ (С. Милошевић). Величање снаге народа. Срби – народ који је „вечито ослобађао себе, а када је био у прилици, помагао је другима да се ослободе“. Народ је од „оца нације“ чуо оно што жели да чује. Ех, камо среће да нас, стварно, „нико не може да превари“. „Српски Месија“ много „брине“ о народу и за народ. Придобио је још једно „дете нације“. „Опет смо у биткама. Оне нису оружане мада ни такве још нису искључене“ (С. Милошевић).

А чиме ћемо у тим биткама?

„Сто пута ћу поновити: ја сам за мир...!“(С. Милошевић).

„Волим и ја вас“ – Контрамитинг, Теразије, 24. децембар 1996. године

На узвике присталица „Слобо, Слобо!“, одговорио је Волим и ја вас“

- Слободан Милошевић

Почетак деведесетих, заоштравање југословенске кризе и захтев за војну управу на Косову. Милошевићеве приче о „оружаним биткама“, „врућим главама“, „отварању свих питања“, „променама“, остале су само verba, non res. Мада, чуло се тада и „спремни смо да организујемо добровољце“, „идемо на Косово“. Свако „наше“ окупљање масе у борби за промену политике у покрајини сматрано је „величанственим митингом истине“. Свако („антисрпско“) окупљање Албанаца било је „непријатељска активност“. На једној страни „фашистички напади албанских сепаратиста“, на другој инциденти који „нису имали никакву националистичку позадину и треба што пре да се забораве“.

Борци „антибирократске револуције“ за Југославију и највеће жртве исте. „Антибирократска револуција“ била је примарно уперена против непријатеља Слободана Милошевића у Београду и покрајинама, а сменом кадрова у њима, преусмерена је на југословенске републике. Дуго су неке републике чекале на независност. Одлагање референдума у њима постојало је јер је исход истог био известан и непожељан. Након Дејтонског споразума и окончања рата у Босни, мир на Балкану.

1996. година – година добијених савезних, изгубљених локалних избора и кампање лажирања изборних резултата; година „мешавине“ студентских (оних грађанских, опозиционих) и демонстрација подршке председнику Милошевићу. Контрамитинг „За Србију“ или „нови Газимастан“ („Нико неће Србију делити ... И Београд и сви други градови, све је то Србија ... Свим грађанима Србије желим много успеха. Живела Србија. Живела Југославија“ (С. Милошевић). На Теразијама неизбежан сукоб београдских демонстраната (који су поручивали:“Дођоши, идите кући“) са придошлим милошевићевцима из унутрашњости. „Дођоши“ су узвраћали паролама „издајници“, „фашисти“, „страни плаћеници“, „рушиоци“, „ухапсите Вука“... Групице њих лутале су улицама престонице у потрази за аутобусима којима су пристигли на догађај за памћење. Какав год исход да буде, на позив „својих“ одазваће се опет. Ни полиција није била поштеђена крвопролића. Десетине повређених на обе стране. Број погинулих – један. РТС „ћути“.

Репресивна политика ауторитарног лидера резултирала је НАТО бомбардовање 1999. године. Грађани су се окупљали на улицама и мостовима и певали „Волимо те, отаџбино наша“. „Почетком ове године широм наше земље било је много митинга. На њима се чула једна парола „НЕ ДАМО КОСОВО“. Нисмо дали Косово“ (С. Милошевић). Потом је почела обнова земље „брзином лета пројектила који су је разарали“. Грађани су изашли на улице и 5.октобра предвођени опозиционим партијама, боривши се против изборне крађе. Добили смо новог председника. Две године касније СРЈ је преименована у СЦГ, да би нам недавно „браћа Црногорци“ окренули леђа ( 1988. године, док је народ још био уз Слобу, у Црној Гори је пренета антибирократска револуција уз пароле „Проговорила је душа Црне Горе“ и „Са Србијом и у добру и злу“). Србија је честитала себи независност.

  „Док живимо – Косово је Србија“ – „Косово је Србија“, Трг испред Дома Народне скупштине, 22. фебруар, 2008.

- Војислав Коштуница, премијер

У решавању проблема јужне покрајине нису много учинили ни међународни протекторат УН-а ни демократска власт ДОС-а. Дугогодишњи преговори, одлагање решења, немогућност долажења до компромиса... до унилатералног проглашења независности те покрајине. 17. фебруар нас (ни)је изненадио. Независност?! Децо, не идите у школу („како да идем на факс кад нам се држава распада и узимају нам Косово?“). Родитељи, не идите на посао. Доколичари, редовна телевизијска схема је измењена. Настала је поплава ратних руских филмова за „буђење“ патриотизма пред спавање. Окупило се тога дана стотине хиљада грађана из целе Србије. Испред Дома Народне скупштине послате су поруке о борби за Косово као о „најтежем испиту“, „незавршеној утакмици“. „Свако је на свој начин положио косовки завет“ (Томилав Николић). Тога дана смо сви ми били са Косова. „Док смо живи – Косово је Србија“. Дата је српска реч. „Живела Србија! Живела Русија!“ (Ивана Жигон). У ваздуху су висиле поруке „Косово је срце Србије“, „Сила узима Косово!“, „Русијо, помози!“. Није било битно како, већ шта је написано („НЕДАМО КОСОВО“). Виђене су и слике „пријатељских“ лидера који нису више међу живима.

Изгубљен је један људски живот у покушају „најхрабријих патриота“ да униште поједине амбасаде пред којима ће преживели, за коју годину, клечати за визу. РТС опет „ћути“. На екрану идилична слика народа, мирна шетња, икона и химна „Боже правде“ док су главним градским улицама разбијани излози. Сиромашни грађани узимали (крали) су робу из бутика. Остали мирно протестовали због једностраног проглашења независности Косова и одузимања територије, а потом се испред Спомен-храма Светог Саве молили за животе Срба на Косову. Молитву за спас српског народа на Косову и Метохији служио је по благослову Патријарха српског Павла Митрополит црногорско-проморски Амфилохије Радовић (онај који Радована Караџића „крије у својим молитвама“). Након завршетка молебана, испред Храма мук и миомирис свећа и пива.

Неки још само могу, о свему овоме, да пишу, певају, присећају се ... надају се. Митови, традиција, културна и историјска баштина остају. Државне границе нису непроменљиве. Но, крви је много проливено. Јесте.

А где нам је „срце“?

Да ли добро „прође“ онај кога не води разум?